Žlica
V neki cerkveni kuhinji so na žlicah naredili luknje, da bi jih siromaki po kosilu ne kradli. S temi žlicami, pravi očividec, se je težko jedlo, pa tudi izgledale so kot stvari, ki se posmehujejo. A tudi ne glede na domiselnost izumitelja lahko rečem, da sem od takrat, ko sem za njih prvič slišal, postal lastnik ene od njih in da jo že dolgo let, kakorkoli, kadarkoli in kjerkoli, nosim s seboj. Od takrat sem pozabil in zapustil številne besede, obraze, slike, misli, imena, žlice pa ne. Seveda, ljudje imamo svet radi v svoji glavi in žepu, in jaz ga imam, in ko pride do peklenskega trušča, kričim nanj, če je treba, na njegovo luknjo v sredini, na to, da nas skuša z njo nahraniti.
Žlica
U nekoj crkvenoj kuhinji na žlicama su napravili rupe kako ih siromasi poslije jela ne bi krali. S tim žlicama, očevidac kaže, teško se jelo, a i izgledali su kao predmeti koji se rugaju. No i pored dovitljivosti izumitelja, mogu reći da sam od časa kada sam za njih čuo čuvenjem postao vlasnik jedne i da je velik broj godina, bilo kako, bilo kada i bilo gdje, nosim sa sobom. Od tada sam pozaboravljao i napustio mnoge riječi, lica, slike, misli, imena, ali žlicu ne. Naravno, mi volimo imati svijet u svojoj glavi i džepu, a ja ga imam, i kada dođe do paklene buke, treba li, vičem na njega, u njegovu centralnu rupu, njegov pokušaj da nas njome hrani.
Mrak
V njegovem podstrešnem ateljeju v Martićevi ulici vprašam modrega in tihega Oskarja Hermana, kaj misli, da bo kasneje. Mrak, mrak, odgovarja brez kolebanja. In res, določene temne barve na njegovih slikah se mi zdijo prepričljivejše od drugih, kot da se je prav v njih nazadnje nastanil. Tu pa ga, glede na to, da sem po galerijah malo, drugje pa njegovih slik ne vidim, redko srečam. Pogosteje se ga spomnim, ko v postelji zaspan dvignem roko iznad glave, da ugasnem luč. Mrak, mrak, pravim takrat, blag mu bodi, njemu, meni, vsem nam bodi blag.
Mrak
U njegovom potkrovnom ateljeu u Martićevoj ulici pitam mudrog i šutljivog Oskara Hermana što misli da će biti poslije. Mrak, mrak odgovara bez kolebanja. I doista, neke tamne boje na njegovim slikama čine mi se dojmljivijima od drugih, kao da se upravo u njima nakon svega nastanio. Međutim tu ga, budući da sam u galerijama malo a na drugim mjestima slike mu ne vidim, rijetko susrećem. Češće ga se sjetim kada u krevetu pospan dignem ruku iznad glave da ugasim svjetlo. Mrače, mrače, kažem tada, budi blag njemu, meni, budi blag svima nama.
Tudi naši psi
Tudi naši psi so stradali z nami, huje od nas, nerazumevajoč naravo stoletja so nas gledali v usta tudi takrat, ko so v njih nastajale samo nujne besede. Tudi mulam se je tovor, ki jih je trl, vrival v rebra. Nobenim živalim, tudi mišim v praznih hišah, ni bilo lahko. Nesreča je temeljita, ima svoje milimetre, in milimetri svoje milimetre, zavzamejo otok do najmanjšega dela, živo in neživo, telesa in gibe, gibe in njihove moči, v gibanju vse stišajo in zavlada molk. Enkrat ko boš govoril, mi pravi lastovka, preden odleti daleč, enkrat ko bom govoril, rečem psom, mulam, kokošim, mišim, kamnu, vsaki travici in človeškemu bitju, enkrat ko bom govoril, ne bo nihče niti vedel, govorili bomo skupaj.
Ograja
Ko sem prihajal na obisk, sem videl veliko luknjo
na žičnati ograji psihiatrične bolnišnice in pomislil,
kako nikoli ne bom nekaj tako potrebnega,
odprtega in tolažečega. Skozme nihče ne bo šel noter
ali ven, nisem hkrati odprt na obe
strani, navznoter in navzven, nikogar ne čakam.
Kaj sem jaz v primerjavi s takšnim navadnim prehodom,
ki so ga brez dovoljenja napravile želje,
ki ga želje ohranjajo in ga niti za trenutek
ne puščajo samega? Celo kos
se, zgleda, z visoke veje pripravlja
poleteti skozenj.
I naši psi
I naši psi su gladovali z nama, gore od nas, ne shvaćajući naravi vijeka gledali su nas u usta i onda kada su u njima nastajale samo nužne riječi. I mazgama su se rebra približavala teretu što ih je tro. Nikakvim životinjama, čak ni miševima u praznoj kuči, nije bilo lako. Nevolja je temeljita, ima svoje milimetre, i milimetri svoje milimetre, zauzmu otok do najsitnijeg dijela, živo i neživo, tijela i pokrete, pokrete i njihove moći, putujući sve stišaju i zavlada šutnja. Jednom kada budeš govorio, kaže mi lastavica prije nego što odleti daleko, jednom kada budem govorio, kažem psima, mazgama, kokošima, miševima, kamenu, svakoj travci i ljudskom stvoru, jednom kada budem govorio, nitko neće ni znati, govorit ćemo skupa.
Ograda
Dolazeći u posjet vidio sam veliku rupu
na žičanoj ogradi duševne bolnice i pomislio
kako nikada neću biti nešto tako potrebno,
otvoreno i utješno. Kroz mene niko neče ući
niti izaći, nisam okrenut istovremeno na obje
strane, unutra i vani, ne čekam nikoga.
što sam ja prema jednom običnom prolazu
kojega su želje nedopušteno napravile,
kojega želje održavaju i ni trenutak
ne ostavljaju samog? Čak se i kos
izgleda z visoke grane sprema
proletjeti kroz njega.
Vulkani
Ah, ko so bili vulkani še mladi. Beremo, da se z Vezuvom spet nekaj dogaja. Najprej črn dim, nato lava, počasna, brez posebne moči. Strokovnjaki mirijo, bodite brez skrbi, lavo lahko spremljamo, celo zaustavimo, bolj je podobna spominu kot čemu drugemu. In človek ne ve, ali naj bo vesel ali žalosten. Očitno je mimo, vsaj za nas, čas vulkanske romantike, ko sta sijaj in bes iz globine mislila na nas in mi na njiju, ko je bil Plinij še Mlajši, Empedokel pa živ. Nekaj se je spremenilo v izmenjavi energij. Nismo več priključeni na vulkane. Blaženi trenutki, v katerih smo s strahom pogledovali k vsakem večjem hribu. Blažen je ta strah, drugačen od zahrbtnih, nevidnih in neznanih strahov, ki nas tresejo zdaj.
Vulkani
Ah, kada su vulkani bili mladi. Čitamo, ponovo se z Vezuvom nešto zbiva. Prvo crni dim, a onda lava, spora, bez posebne snage. Stručnjaci umiruju, budite spokojni, lavu možemo pratiti. Čak i zaustaviti, više sliči na uspomenu nego na nešto ozbiljno. I čovjek ne zna, bi li se radovao ili žalostio. Očito, prošlo je, bar za nas, vrijeme vulkanske romantike, kada su sjaj in bijes iz dubine mislili na nas i mi na njih, kada je Plinije bio Mlađi, a Empedoklo živ. Nešto se u izmjeni energija promijenilo. Nismo više priključeni na vulkane. Blaženi trenuci u kojima smo vrh svakoga većeg brda gledali sa strahom. Blažen taj strah, različit od podmuklih, nevidljivih in nepoznatih strahova koji nas tresu.
Fotografije
Kako so ljudje na fotografijah lepi in srečni. Ko jih je več in ko so sami. Še posebej, ko so sami. Prihajajo iz daljave, če so daleč, prihajajo iz globine, če so globoko, pojavijo se na površini, postojijo za trenutek, tisti trenutek, ki ga ni, nasmejejo se, dajo nekomu roko preko ramen, prekrižajo roke (tu smo), pred utapljanjem, po nesreči, v raju, raj obstaja. In potem se vrnejo, v daljavo, če so bili daleč, v globino, če so bili globoko, smeh se ne sliši več, senca si je odpočila, stavek se je ločil od drugih stavkov na absolutni površini, trenutni, črni in beli, beli in črni, suha voda, suhi zrak, nič v čevljih, nič.
Fotografije
Kako so ljudi na fotografijama lijepi i sretni. Kada ih je više i kada su sami. Pogotovo kada su sami. Dođu iz daljine ako su daleko, dođu iz dubine ako su duboko, pojave se na površini, stanu trenutak, onaj trenutak kojega nema, nasmiju se, prebace nekome ruku preko ramena, prebace sebi ruku preko ruke (tu smo), prije utapanja, poslije nesreće, u raju, raj postoji. A onda se vrate, daleko ako su bili daleko, duboko ako su bili duboko, ne čuje se više smijeh, odmorila se sjena, izdvojila se rečenica od drugih rečenica na apsolutnoj površini, trenutačnoj, crnoj i bijeloj, bijeloj i crnoj, suha voda, suhi zrak, ništa u cipelama, ništa.
Barva zidu
Končno v mestu, v tistem njegovem delu, ki se ni spremenil že nekaj sto let. Z zaprtimi očmi vem, kje sem in kam grem. Koga bi ta zaporniški položaj znotraj zidov lahko vznemiril. Mene radosti. Trije vhodi v mesto, mnoštvo ulic, trgov, spustov, vzponov, pogledov; vem, kam vse gre in kako se vrača. Nič neznanega in negotovega, malo možnosti za kakršnokoli svobodo. Prav to potrebujem. Ne da jaz vodim mesto, ampak da mesto vodi mene. In tako je tudi grajeno, da pomirja in daje gotovost. Zato so se tu tudi lahko pisali soneti in pesmi z začetki in konci, ki zvonijo. Mesto v moji glavi in mesto mojih korakov se ne razlikujeta. Kot v uslišani molitvi, vse, na kar sem čakal, sem tudi dočakal. Opojnost poznanega. Samo hvala lahko rečem. Nisem prišel odkrivat. En torek in en četrtek od tisočih torkov in četrtkov. Mogoče je to v meni utrujenost in potreba po miru. Naj se nič ne spreminja, naj vse ostane na svojem mestu. Sprejemam. Tako kot školjka sprejema obliko in življenje predhodne školjke: da bo spet posebna in lepa, kot vse one prejšnje skupaj. Absolutni trenutek. Seveda govorim tudi o zvonovih, ki jih slišim, stopnicah, po katerih se vzpenjam. Govorim o celem mestu.
Boja zida
Konačno u gradu, onome njegovom dijelu koji se nije mijenjajo nekoliko stotina godina. Zatvorenih očiju znam gdje sam i kamo ću. Za nekoga bi taj zatvorski položaj unutar zidina mogao biti onespokojavajući. Za mene je razlog za radost. Tri ulaza u grad, mnoštvo ulica, trgova, silazaka, uzlazaka, pogleda; sve znam kamo ide i kako se vraća. Ništa nepoznato i neizvjesno, malo mogućnosti za bilo kakvu slobodu. Upravo to mi treba. Ne da vodim grad, nego da grad vodi mene. Uostalom tako je i građen, da smiruje i daje sigurnost. Zato su se tu i mogli pisati soneti i pjesme s počecima i svršecima koji zvone. Grad u moji glavi i grad mojih koraka ne razlikuje se. Kao u uslišanoj molitvi, sve što sam čekao i dočekao sam. Opoj poznatog. Preostaje me jedino reći hvala. Nisam došao otkrivati. Jedan utorak i četvrtak iz tisuću utorka i četvrtaka. Možda je to u meni umor i potreba za spokojem. Ništa neke se ne mijenja, sve neka je na svome mjestu. Prihvaćam. Kao što školjka prihvaća oblik i život prethodne školjke: da bude opet izuzetna i lijepa, kao sve one ranije zajedno. Apsolutni trenutak. Naravno, govorim i o zvonima koja čujem, stepenicama kojima se penjem. Govorim o čitavome gradu.
Šum
Mnoštvo malih zvokov,
drobijo se, izginjajo, ponavljajo.
Tu so in niso več tu, in ja in ne.
Tisoč besed, vsaka posebej,
pada po kratkotrajni pameti.
Tutti li miei penser parlan d'Amore
čas šumi in polaga drobne
navpičnice eno do druge: nekoč
neobstoječe zdaj izginjajo.
Žamor
Mnoštvo malih zvukova,
mrve se, nestaju, ponavljaju.
Tu su i više nisu, i da i ne.
Tisuće riječi, svaka posebno,
padaju po kratkotrajnoj pameti.
Tutti li miei penser parlan d’Amore
romori vrijeme i polaže sitne
okomice jednu do druge: nekada
mepostojeće sada nestaju.
Pesem
V moji pesmi, karkoli že rečem,
nekdo molči. Ne vem, kdo, nekdo težek.
Kot da je prišel hrib in se zaustavil.
Lahko bi bil jaz, ti, on,
lahko bi bilo karkoli, kdorkoli.
Ne sliši, ne vidi, ne vidimo ga. Samo molči.
In mi tu ne moremo nič.
Tu nihče ne more nič.
Pjesma
U mojoj pjesmi, šta god ja rekao,
nešto šuti. Ne znam tko, netko težak.
Kao da je došlo brdo i zaustavilo se.
To bih mogao biti ja, ti, on,
to bi moglo biti bilo što i bilo tko.
Ne čuje, ne vidi, ne vidimo ga. Samo šuti.
I mi tu ne možemo ništa.
Tu nitko ne može ništa.
Višinska
Imel sem sedem let, kmalu jih bom imel sto,
ne vem, kaj otroci iščejo med grmovjem,
ne vem, kaj sem iskal, tam je bil en drozg,
mogoče je zastal v letu, v svojem domu na veji, v telesu,
bilo je jutro mnogih juter, bil je dan,
bil je dan vseh preteklih in prihodnjih dni,
ko sem se približal, mi je švignil nad glavo,
vletel mi je v življenje, v glavo, v mojo višinsko glavo.
Visinska
Imao sam sedam godina, uskoro ću imati stotinu,
ne znam što djeca traže između grmova,
ne znam što sam ja tražio, jedan drozd bio je tamo,
možda zastao u letu, u svom domu na grani, u tijelu,
bilo je jutro mnogih jutara, bio je dan,
bio je dan svih prošlih i budućih dana,
kada sam se približio fijuknuo mi je iznad glave,
uletio mi je u život, u glavu, u moju visinsku glavu.
Trenutek zbeganosti
V antikvariatu, s priročnikom za učenje plavanja v rokah. Nevelika knjiga, s suhimi in nezanimivimi risbami, izdana v petdesetih letih za vojake. Ne lepa ne privlačna torej, pa kljub temu najde pot do moje želje: hočem jo kupiti. Zakaj? Znam plavati, tudi vsi moji znajo, nikogar ne želim učiti. Pravzaprav ne vem, kaj bi s knjigo. Nadrealist iz mojih zgodnjih let, ki se ni nikoli do konca odselil, čuti nesmiselnost situacije: vzemi, kupi, potem boš videl, kaj bo, kaj bo sprožila. Morda bi ga bilo treba poslušati. Učiti se plavati (ponavljati to učno uro), ukvarjati se s svojim telesom, ki tone, ki se utaplja in davi, to obvladati je veliko več kot samo znati plavati. Gledati, kako se plava, je tako kot spremljati, kako se misli: to je vedno več kot misliti, in spremljati plavanje več kot plavati. Ne znati misliti, ne znati plavati, kot še mnogi drugi ne znati in ne moči, so prva in prava občutja in stanja. To, kar se ve, pravijo, je tako tanko in ogroženo, da se brez vsakega napora, hitro in z lahkoto pretvarja v neznanje, v nič. Ne znati, to je tako vsemu podobno, osovraženi totaliteti. Vzemi in se posmehuj (pravi moj spremljevalec) znanju in neznanju, pusti, da te ponižujejo in razveseljujejo. Znal ali ne znal plavati, tako ali tako ne znaš plavati, pozabil si, toneš, ni točke, na katero se lahko opreš, in kar je še tega. Prispodoba, metafora, simbol? Niti slučajno. Veliko običajneje, enostavneje, vsakodnevneje: v morju si.
Trenutak smetenosti
U antikvarijatu, s priručnikom za učenje plivanja u rukama. Nevelika knjiga, sa suhim i nezanimljivim crtežima, izdana pedesetih godina za vojnike. Ni lijepa ni atraktivna dakle, a ipak nalazi put do moje želje: želim je kupiti. Zašto? Znam plivati, znaju i svi moji, ne želim tome nikoga poučiti. Zapravo ne znam što bih s knjigom. Nadrealist iz mojih ranih godina koji nikada nije posve odselio osjeća besmislenost situacije: uzmi, kupi, poslije ćeš vidjeti što će biti, što će potaknuti. Možda ga treba poslušati. Učiti plivati (obnavljati taj čas), baviti se svojim tijelom koje tone, koje se utapa i guši, svladati to, mnogo je više nego samo znati plivati. Gledati kako se pliva isto je što i pratiti kako se misli: to je gotovo uvijek više od misliti, kao i pratiti plivanje više od plivati. Ne znati misliti, ne znati plivati, kao i bezbroj drugih ne znati i ne moći, prva su i prava osjećanja i stanja. To što se zna, kažu, tako je tanko i ugroženo da se bez ikakva napora, brzo i lako pretvara u neznanje, u ništa. Ne znati, to tako sliči na sve, na omraženi totalitet. Uzmi i rugaj se (kaže moj pratilac) znanju i neznanju, pusti da te ponižavaju, raduju. Znao i ne znao plivati, ionako ne znaš plivati, zaboravio si, toneš, nema točke o koju se možeš oduprijeti, i tome slično. Prispodoba, metafora, simbol? Ni govora. Mnogo običnije, jednostavnije, svakodnevnije: ti si u moru.
Glas
Glas moj v globokem vodnjaku, pridi ven, sem.
Tu
ob reki in po bregovih
je veliko lepo mesto
z mnogimi parki, ulicami, trgi,
golobi, ljudmi,
tu bova molčala.
Glas
Glasu moj u dubokom bunaru, izađi, dođi.
Ovdje je
uz rijeku i po brjegovima
veliki lijepi grad
s mnogo parkova, ulica, trgova,
golubova, ljudi,
tu ćemo šutjeti.
Otok
Tega morja je preveč. Obrneš se na levo, na desno, obrneš se naprej, nazaj, ne obrneš se. Tega morja je preveč. Rodimo se, ne rodimo. Spimo, ne spimo. Tega morja je preveč. Odpotujemo, prebujamo se daleč od vsakega otoka, tam živimo in ležimo v bolnišničnih posteljah, temperatura raste in pada, kot plima in oseka. Ne odpotujemo. Besede iz naših glav in ust se množijo, zadušili se bomo v njih, zadušili bomo vse in vsakega. Tega morja je preveč. Preveč za naše oči, naša telesa, naše spolne organe, našo vseobsegajočo goloto. Preveč, pa naj plavamo ali ne plavamo, se potapljamo, delamo, se ljubimo, potem preznojeni pijemo. Tega morja je preveč. In kaj bi rekel, če bi bil pomorščak, riba, ladja, sidro, misijonar, ki gre pokristanjevat in se ne vrne več? Tega morja je preveč. Preveč dni, let, stoletij itd. Čeprav nisem ptica selivka, hrošč, niti neka nevidna žival. Tega morja je preveč. To morje je široko, debelo, globoko, prostrano, reklo bi se nemiselno, predmiselno, izmiselno, ravnodušno do obilja smrti. Pa je kljub temu v naših srcih. Okrutno in dobro kot Bog. Gledal sem male posode (ta žejna usta), kako zajemajo njegovo vodo, kako se mu čiste in prazne dobrikajo. Videl sem uro, ki si jo pustil na obleki, bila je suho in izgubljeno, reklo bi se kot neuspela riba. Sprehajali smo se ob obali, kaj vse je bila pripravljena narediti, da ugaja odprtemu morju, ki je prihajalo. Kaj pa, če se vržemo na glavo? Tega morja je preveč. Za naše moči in nemoči. Obala: privid in prevara.
Otok
Ovoga je mora previše. Okreneš se lijevo, desno, okreneš se naprijed, natrag, ne okreneš se. Ovoga je mora previše. Rodimo se, ne rodimo. Spavamo, ne spavamo. Ovoga je mora previše. Otrputujemo, budimo se daleko od svakog otoka, tamo živimo i ležimo u bolničkim krevetima, temperatura raste i pada, kao plima i oseka. Ne otputujemo. Riječi iz naših glava i usta množe se, zagušit ćemo se u njima, zagušit ćemo sve i svakoga. Ovoga je mora previše. Previše za naše oči, naša tijela, naša spolovila, svekoliku našu golotinju. Previše, plivali ili ne plivali, ronili, radili, vodili ljubav, trčali, poslije oznojeni pili. Ovoga je mora previše. A što bi rekao da si moreplovac, riba, brod, sidro, misionar koji odlazi pokrštavati i ne vraća se? Ovoga je mora previše. Previše dana, godina, stoljeća itd. Iako nisam selica, kukac, niti neka nevidljiva životinja. Ovoga je mora previše. Ono je široko, debelo, duboko, prostrano, reklo bi se nemisaono, predmisaono, izamisaono, ravnodušno prema obilju smrti. A ipak u našim je srcima. Okrutno i dobro kao Bog. Gledao sam male posude (te žedna usta) kako zahvaćaju njegovu vodu, kako mu se čedne i prazne umiljavaju. Vidio sam sat koji si ostavio na odječi, kucao je suho i izgubljeno, reklo bi se neuspjela riba. Šetali smo obalom, što sve nije bila spremna napraviti da udovolji pučini koja je dolazila. A što ako se bacimo naglavce? Ovoga je mora previše. Za naše moći i nemoći. Obala: privid i varka.
Izgubljeno
Mlada ženska v tramvaju
govori drugi ženski
o neki tretji:
ona je izgubila dva moža.
Kot da so ključi.
Pa saj so kot ključi.
Pa saj so kot dežniki,
kot kovanci,
kot osebne izkaznice,
kot mobiteli,
kot dva psa mešanca,
kot karte za kino,
kot telefonske številke,
kot kemični svinčniki,
Pa saj sta kot dva otroka v velikem mestu,
podobna pa sta tudi drugim izgubljenim stvarem,
ki se skrite posmehujejo z nekega neznanega kraja.
Izgubljeno
Govori u tramvaju mlada žena
drugoj mladoj ženi
o nekoj trećoj:
ona je izgubila dva muža.
Kao da su ključevi.
Pa i jesu kao ključevi.
Pa i jesu kao kišobrani,
kao kovanice,
kao osobne karte,
kao mobiteli,
kao dva psa mješanca,
kao karte za kino,
kao telefonski brojevi,
kao kemijske olovke,
pa i jesu kao dva djeteta u velikom gradu,
a slični su i drugim izgubljenim stvarima
što se skrivene rugaju iz nekog nepoznatog mjesta.
Glas
Na ulici je nekdo za mano od daleč zaklical moje ime. Od stotine glav, gledanih od zadaj, sem za nekoga bil nekdo, skorajda tarča. Glas je bil moški, meni neznan, ne povsem, lahko je bil iz mojega kraja, skoraj gotovo iz mojega otroštva, vmes je odrasel, postal resen, okruten, z natančnim odnosom do tega, kar nalagajo previdnost, stabilnost, moč, glas, kakršnega smo poslušali v vojski, zaporu, bolnišnici in od govornikov v prvih letih po vojni, lahko pa je bila, v tem glasu, tudi hlinjena resnost, negotova gotovost, v njem je bila neka slabo slišna razpoklina v določenih samoglasnikih, kot pri nekom, ki slabo spi in je nagnjen k nepričakovanemu izpovedovanju in pijači, torej bi lahko bil tudi invalid, razrvan oče, nekdo, ki se pogovarja s psom, siromak, begunec, ki po soseski hodi v copatah in občasno zapre oči, kot da počiva od živih in mrtvih, pa tudi kdo iz moje širše družine, podoben meni, nekoliko bolj čokat, ki me gleda z višine in sprašuje, če še vedno pišem, kot sem to počel nekoč davno v šoli in med poletnimi počitnicami. - O, Bog, kaj naj naredim? Nikoli mi moje ime ni zazvenelo tako tuje. Naj se obrnem, pogledam, kdo je, ali naj začnem panično bežati?
Glas
Na ulici je netko iza mene iz daljine viknuo moje ime. Od stotinjak glava gledanih otraga za nekoga sam bio netko, gotovo meta. A glas je bio muški, meni nepoznat, ne sasvim, mogao je biti iz moga kraja, gotovo sigurno iz moga djetinstva, u međuvremenu odrastao, stekao ozbiljnost, okrutnost, precizan odnos prema onome što nalaže oprez, stabilnost, snaga, glas kakav smo slušali u vojsci, zatvoru, bolnici i od govornika u prvim poslijeratnim godinama, no mogla je to, u tom glasu, biti i hinjena ozbiljnost, nesigurna sigurnost, bila je u njemu neka slabo čujna napuklina u nekim samoglasnicima, kao kod nekoga tko loše spava i sklon je nenadanom ispovijedanju i pići, dakle mogao je biti i invalid, poljuljan otac, netko tko razgovara sa psom, siromah, izbjeglica što po susjedstvu hoda u papučama i povremeno zatvori oči kao da se odmara od živih i mrtvih, ali i netko iz moje šire obitelji sličan meni, nešto krupniji, što me gleda s visine i pita da li još uvijek pišem kao što sam to činio nekada davno u školi i za ljetnih praznika. -O, Bože, šta da radim? Nikada mi moje ime nije zazvučalo tako strano. Da li da se okrenem, pogledam tko je, ili da panično počnem bježati?
Neki norci
Neki norci so nas zakotalili,
tudi njih so pred tem zakotalili neki norci,
tudi mi smo neke norce zakotalili,
in oni so zakotalili neke norce, ki se
pripravljajo zakotaliti neke norce.
Po vsem skupaj je otok poln norcev in noric
malih, velikih, srednjih in drugih velikosti,
ki se kotalijo počasi, hitreje, hitro in najhitreje
v različnih smereh, dvigajo se, spuščajo se,
se pri tem spopadajo ali pa ne.
Slovar pravi: kotaliti pomeni krožno se premikati,
dohitevati se, nedohitevati, opijati se,
obnorevati se z vrtenjem, tako kot to počnejo
Zemlja, sonce in druge zvezde.
Neki luđaci
Neki su nas luđaci zakotrljali,
i njih su prije toga neki luđaci zakotrljali,
i mi smo neke luđake zakotrljali,
i oni su zakotrljali neke luđake koji se
spremaju zakotrljati neke luđake.
Nakon svega otok je pun luđaka i luđakinja
malih, velikih, srednjih i drugih veličina
što se kotrljaju sporo, brže, brzo i najbrže
u različitim smjerovima, uzlazeći, silazeći,
sukobljavajoći se pritom ili ne.
Rječnik kaže: kotrljati je kružno kretati se,
sustizati se, nesustizati, opijati se,
zaluđivati vrtnjom kao što to čine
Zemlja, sunce i druge zvijezde.
Imena
O, ko bi poznal število naših otokov, njihov položaj, velikost, lastnosti, še posebej pa če bi poznal njihova imena, ki so jim po videzu in zvoku podobna, in da jih potem, ta imena, začenši od zgoraj navzdol, vse do Otrantskih vrat, ali pa na nek drug način, recimo od Jabuke, tako ali tako se je vse začelo z Adamom, izpišem pokonci enega po enega, tako kot se pišejo verzi, bi to bila, po premoru brana, lepa in nepričakovano dolga pesem, prevedena, tako bi se nam zdelo, z nekega kdovekakšnega tajnega in neznanega jezika.
Imena
O, da bar znam broj naših otoka, njihov položaj, veličinu, osobitosti, a posebno da znam njihova imena koja im izgledom i zvukom nalikuju, i da ih onda, ta imena, počevši odozgo prema dolje, sve do Otrantskih vrata, ili na neki drugi način, recimo od Jabuke, ionako je sve počelo od Adama, ispišem uspravno jedno po jedno, kao što se pišu stihovi, bila bi to, nakon stanke čitana, lijepa i neočekivano duga pjesma, prevedena, tako bi nam se učinilo, s nekog, tko zna kakvog tajnog i nepoznatog jezika.
Poletje
S tremi praznimi stoli za eno mizo. Takó me dočaka poletje. Gledam z zaprtimi in odprtimi očmi, kdo je v teh prazninah, sem jaz zares četrti. V roki držim skodelico in svetlobo na njej. Da bi praznina ne rasla, da bi ublažil trpkost, koliko je treba sladkorja? Kakšen ritual za to, česar ni v mirnem dnevu? Kje sem? Obračam žličko, obračam, spodbujen od giba čakam, da začutim blago vrtenje Zemlje, blago kot nevidna ptica.
Ljeto
S tri prazne stolice za jednim stolom. Tako me dočekuje ljeto. Gledam otvorenim i zatvorenim očima tko je u tim prazninama, jesam li uistinu četvrti. Držim u ruci šalicu i svjetlost na njoj. Da ne bi praznina rasla, da bih ublažio trpkost, koliko šećera treba? Kakav ritual za to čega nema u mirnom danu? Gdje sam? Okrećem žličku, okrećem, potaknut pokretom čekam da osjetim blago okretanje Zemlje, blago kao nevidljiva ptica.
Vseeno
Ko sem bil mlad, in sem bil pesnik, sem lahko
brez zadrege govoril, jaz sem to, jaz sem ono,
jaz sem zvezda, jaz sem pajek, jaz sem dno,
lahko sem nizal besede in bil karkoli, vse.
Zdaj vse jutro listam slovar, za eno jaz sem
iščem besedo, pomembno in prepomembno zame, za karkoli,
in je ne najdem; v meni se vrti nekaj praznega, z vseh strani
pustega. Sem jaz zapustil obilje ali je obilje zapustilo
mene ali sva se oba zapustila? Kdo bi vedel.
Zelenje odhaja in se ne vrača več. Vse je tako ali tako vseeno.
Jaz sem eno vseeno.
Svejedno
Kada sam bio mlad, i bio pjesnik, mogao sam
bez nelagode govoriti ja sam ovo, ja sam ono,
ja sam zvijezda, ja sam pauk, ja sam dno,
mogao sam redati riječi i biti bilo što, sve.
Sada ćitavo jutro listam rjećnik, za jedno ja sam
tražim riječ, važnu i prevažnu za mene, za bilo što,
i ne nalazim je; u meni se vrti nešto prazno, pusto
odavsud. Jesam li ja napustio obilje, je li ono napustilo
mene ili smo se napustili? Tko će znati.
Zelenilo odlazi i ne vraća se. Sve je ionako svejedno.
Ja sam jedno svejedno.
Danijel Dragojević (Vela Luka, 1934)
Prevedli Ana Beguš in Rada Hrvaćanin.
Poezija v prevodu, 2020.